Pravda za Bošnjake iz Žepe

Fond za humanitarno pravo (FHP) je 30. juna 2008. godine podneo tužbu za naknadu štete protiv države Srbije u ime Eseda Avdagića, Omera Čavčića, Sabrije Ćeska, Zajka Imamovića, Amira Mednolučanina, Muniba Omanovića, Šemsa Ramića, Sulje Salića i Galiba Vatreša (Bošnjaci iz Žepe, BiH), zbog odgovornosti države za njihovo zatvaranje u logore Šljivovica i Mitrovo polje u leto 1995. godine i zlostavljanje koje su nad njima vršili pripadnici MUP-a Srbije. Krajem jula 1995. godine u Srbiji su formirani prihvatni centri (logori) u Šljivovici (opština Čajetina) i Mitrovom polju (opština Aleksandrovac) za Bošnjake iz BiH koji su, nakon pada enklava Srebrenica i Žepa prebegli na teritoriju Srbije. Pripadnici VJ-graničari su ih presretali na obali Drine, i nakon pretresa neke su sprovodili na informativni razgovor, a druge su odmah predavali lokalnoj policiji u Malom Zvorniku ili Bajinoj Bašti. FHP je dokumentovao slučajeve gde su pripadnici VJ tukli izbeglice. Policija je potom kamionima i autobusima sprovela izbeglice u Šljivovicu i Mitrovo polje. U Šljivovici, Bošnjake su smestili u stare radničke barake, a u Mitrovom Polju, u objekte koji su najverovatnije nekada služili kao dečije odmaralište. Navodne prihvatne centre obezbeđivali su pripadnici MUP-a Republike Srbije. Bivši logoraši svedočili su FHP-u o svakodnevnoj torturi, ponižavajućem postupanju, seksualnom zlostavljanju, izgladnjivanju i drugim nečovečnim postupcima srpske policije. Šest logoraša nisu preživela: Edem Torlak se ugušio u kamionu od nedostatka vazduha tokom sprovođenja u logor; Mujo Hodžić je ubijen iz vatrenog oružja na obali Drine, a Ahmo Krlić, Meho Jahić, Šećan Dizdarević i Nazif Krlić, su umrli od posledica batinanja u logoru Šljivovica. Sredinom avgusta 1995. godine, logoraše je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK). Logoraši Omer Čavčić, Sabrija Ćesko, Zajko Imamović, Munib Omanović, Suljo Salić bili su zatočeni u logoru u Šljivovici, dok su Esed Avdagić, Amir Mednolučanin, Šemso Ramić i Galib Vatreš bili zatočeni i u Šljivovici i u Mitrovom polju, u trajanju od četiri do osam meseci. Tokom zatočeništva bili su izloženi torturi, provokacijama i ponižavanju – terali su ih da se krste, pevaju četničke pesme, da se međusobno tuku. Policajci su ih smišljeno izgladnjivali i uskraćivali osnovne higijenske uslove. Zbog boravka u logorima, logorašima je zdravlje teško narušeno. Kod svih je ustanovljeno postojanje post-traumatskog stresnog poremećaja. FHP poziva državne institucije u Srbiji da kroz program reparacija obeštete žrtve kršenja ljudskih prava u prošlosti koje su izvršili pripadnici srpske vojske i policije.